Bobolin

Sasvim je u redu (bez sasvim, jer sasvim je relativno ili nepostojeće) da budeš sama, da ne znaš novonastajući patern, da otpustiš očekivanja, da osećaš joy bez povoda, da osećaš težinu srca svog bez oslanjanja na težinu drugog. Da preoblikuješ ljubav. Da nisi sigurna u kom si stadijumu transformacije. Da uživaš u istoj. Da zaboraviš nekadašnji let i smrt te gusenice. Da pretvoriš kvadrate u krugove. Da život posmatraš kao sinoć te oblake i zvezde padalice. Da su neke bile i propalice, da ne kažem pogreške. Da pristaneš na drugačije vetrove i struje. Da ukjučiš i planine. Da oslušneš i planine. Da srce nije uvek more. Da more nekada ili nikada oblikuje. Kao u pesmi, vode i planine, i da prihvatiš peščane dine. Da pronađeš komfor šume. Da si drvo koje raste za sebe ne gubeći osećaj šume. Da telo može da stane i odmori, i kada i ako tvoj um dopusti. Spoznaćeš. Šuma, more, planine, zvezde – menjaj rasporede. Menjaj paterne do leta. Pa do sledećeg leta i lêta.